Sivo nebo sudbine je opkolilo naše osmehe i
jedva nam dozvoljava da dišemo.
Ne letimo, jer smo ostali bez krila
sa kojima su odlepršali i naši snovi.
Ne sanjamo, jer nemamo kad,
Neko opstane, neko ne i
na to nikakva pravda nema uticaja.
Iz dubokog vira apatije izranjamo ponekad,
pa mu se ponovo vraćamo kao dobro poznatom kutku.
U tom viru nam se susreću pogledi u
kojima se naziru mnogobrojna pitanja.
Odgovora na njih nema,
jer zanemela usta ne mogu da progovore.
I često se u tom viru začuje zastrašujući jecaj nemoći.
Jecaj koji oplakuje naše neodsanjane snove.
I taj jezivi jecaj jedino i diše ispod ovog neba
umesto ptica slomljenih krila.
Sonja Josipović
No comments:
Post a Comment