Klasici

Ти не гледај прекорно у мене - 

Сергеј Александрович Јесењин

Не гляди на меня с упреком,

Я презренья к тебе не таю,

Но люблю я твой взор с поволокой

И лукавую кротость твою.

Да, ты кажешься мне распростертой,

И, пожалуй, увидеть я рад,

Как лиса, притворившись мертвой,

Ловит воронов и воронят.

Ну и что же, лови, я не струшу,

Только как бы твой пыл не погас,

На мою охладевшую душу

Натыкались такие не раз.

Не тебя я люблю, дорогая,

Ты — лишь отзвук, лишь только тень.

Мне в лице твоем снится другая,

У которой глаза — голубень.

Пусть она и не выглядит кроткой

И, пожалуй, на вид холодна,

Но она величавой походкой

Всколыхнула мне душу до дна.

Вот такую едва ль отуманишь,

И не хочешь пойти, да пойдешь,

Ну, а ты даже в сердце не вранишь

Напоенную ласкою ложь.

Но и все же, тебя презирая,

Я смущенно откроюсь навек:

Если б не было ада и рая,

Их бы выдумал сам человек.

...

Ти не гледај прекорно у мене,

Ја од тебе не кријем презрење,

Али волим твоје очи снене

И у њима лукаво искрење.

Чиниш ми се тако тија сада

Као неко што се плену краде,

Волим лију када се прикрада

Вребајући гавранчиће младе.

Е, па вребај, ја те се не бојим.

Само, да ти не утрне жар?

Још ни једна с хладним срцем мојим

Није могла да постане пар.

Чуј, не волим ја то тебе, мила,

Ти си само одсјај оне праве,

Јер са мном је увек она била

Чије очи ко небо се плаве.

Нека она на тебе не личи,

И на изглед нек је хладна сва,

Али ходом својим необичним

Душу мени потресе до дна.

Таква неће да буде у сени,

Она увек сву душу нам тражи,

Ти чак ни бол не нанесе мени

Својом нежном и лукавом лажи.

Али ипак, презирућ те сада,

Ја ћу једно признање да дам:

И да нема тог раја и ада -

Њих би човек пронашао сам.

...

Сергеј Александрович Јесењин

Barbara - Žak Prever

Seti se Barbara

kiša je uporno lila nad Brestom toga dana.

Ti si išla vedra, nasmejana, oblivena vodom,

srećna, razdragana po kiši

Seti se Barbara,

ti koju ja nikada nisam poznavao,

ti koja nisi poznavala mene

Ja sam ti presek'o ulicu Sijam,

ti si se smešila

I ja sam se smešio isto tako

Seti se Barbara

Jedan čovek bio je sklonjen u kapiju

on je uzviknuo tvoje ime, Barbara!

I ti si potrčala njemu

oblivena vodom, srećna, razdragana

i bacila si mu se u naručje

Seti se Barbara,

i ne ljuti se što ti kažem Ti

Ja kažem Ti svima koje volim

pa čak ako ih nikada nisam video

Ja kažem Ti svima koji me vole

pa čak i ako ih ne poznajem

Seti se Barbara

seti se ipak toga grada

i ne zaboravi tu kišu razumnu i srećnu,

tu kišu nad onim srećnim gradom

tu kišu nad morem, nad arsenalom

i nad ratnim brodom

O Barbara, kakva je glupost rat.

Šta li je s tobom bilo u onoj oluji gvožđa, čelika i krvi

A onaj što te je zaljubljeno stezao na grudi,

da li je nestao, mrtav, ili je možda još uvek živ?

O Barbara

Kiša lije nad Brestom kao što je to činila nekada

Ali to više nije isto

I sve je uništeno

To više nije ni oluja gvožđa, čelika, ni krvi

To su prosto samo oblaci,

oblaci što praskaju kao psi

Oblaci što odlaze vrlo daleko od Bresta

od koga više ne ostaje ništa

Seti se Barbara

...

Žak Prever

РАСТАНАК 

Сергей Александрович Есенин

Вечер је обрве црне натуштио.

Нечји коњи стоје пред улазом холим.

Да нисам јуче ја младост пропио?

Да те нисам јуче престао да волим?

Не шкрипи више тројко задоцнела!

Наш живот оде без трага румена.

Можда ће сутра болничка постеља

Да ме упокоји за сва времена.

А можда ћу сутра и ја сасвим други

Отићи одавде исцељених груди.

Да слушам песму кише у час дуги

И да живим тако к`о сви здрави људи.

Заволим ли другу, нек буде ма која,

Ал и с другом, у сутону благом,

Причаћу о теби, о љубави моја,

Коју сам некад и ја звао драгом.

Причаћу како је у сванућа рујна

Теко наш живот ружа неувела

О главо моја, главо моја бујна...

До чега си ме ти само довела?

...

Сергей Александрович Есенин

Оживи мене, ноћи - Алекса Шантић

Поздрављам тебе и твоју самоћу,

Твој шум и златни повратак звијезда!

Кô тице кад их гоне из гнијездâ,

Ја бјежим теби, јер покоја хоћу.

Једва сам чекô на ове тренутке

С немиром срца и са болом груди;

Ја сам сит вреве и досадних људи

И празна доба што нам рађа лýтке.

Оживи мене, ноћи богом дана!

Ступи, и тихо преко мојих рана

Положи твоје меко, топло крило!

Узми ме, дигни, и са мном одброди

Негдје далеко, незнаној слободи,

Гдје нигда није ових људи било!

...

Алекса Шантић

Беле руже - ЛИРИКА ИТАКЕ

MИЛОШ ЦРЊАНСКИ

О, немој доћи кад те зовем.

Ноћ ми последња остаде

дивна, лековита и бескрајна.

О, немој доћи,

остави ми страсне јаде,

сласт још једина ми је тајна.

О, гле руже што се сагле беле

од невиности,

испод оне плаве јоргованске магле.

Дрхте од радости,

а кад их додирнем тако брзо

потамне, као да се прозор смрзо

и раскидо цветове невеселе

ледене тајне.

...

MИЛОШ ЦРЊАНСКИ

Волео сам Вас

Волео сам вас, моја љубав стара

Још увек, можда, спи у срцу моме.

Ал´ зашто она немир да вам ствара?

Ја нисам рад жалостити вас њоме.

Волео сам вас немо, безнадежно,

Пун стрепње и пун љубоморне боли,

Волео сам вас искрено и нежно;

Нек Бог да тако други да вас воли.

...

Я вас любил

Я вас любил: любовь еще, быть может,

В душе моей угасла не совсем;

Но пусть она вас больше не тревожит;

Я не хочу печалить вас ничем.

Я вас любил безмолвно, безнадежно,

То робостью, то ревностью томим;

Я вас любил так искренно, так нежно,

Как дай вам бог любимой быть другим.

...

I loved You

I loved you and my love may still be there,

Deep in my soul remains to stay aglow.

That should not cause you any more despair –

I do not want to hurt you any more.

I loved you unrequited in still wonder

Through bouts of jealousy and diffidence.

I loved you so sincerely and tender –

God bless you with such love of someone else.

…

Александар Сергејевич Пушкин

Doručak

Sipao je kafu u šolju,

dolio mleko,

stavio je šećer

u belu kafu,

promešao kašičicom,

popio belu kafu

i spustio šolju

ne govoreći ništa.

Potom je zapalio cigaretu,

pravio kolutove dima,

otresao pepeo u pepeljaru

ne govoreći mi ništa,

ne gledajući me.

Ustao je,

stavio šešir na glavu,

obukao kišni mantil

jer je padala kiša

i otišao po kiši,

bez reči,

bez pogleda,

a ja sam spustila

glavu u ruke

i plakala.

…

Žak Prever

Mizera

Kao oko mrtvaca jednog

sjaje oko našeg vrta bednog,

fenjeri.

Da l noć na tebe svile prospe?

Jesi li se digla među gospe?

Gde si sad Ti?

Voliš li još noću ulice,

kad bludnice i fenjeri stoje

pokisli?

A rage mokre parove vuku,

u kolima, ko u mrtvačkom sanduku,

što škripi.

Da nisi sad negde nasmejana,

bogata i rasejana,

gde smeh vri?

O, nemoj da si topla, cvetna,

O, ne budi, ne budi sretna,

bar ti mi, ti.

O, ne voli, ne voli ništa,

ni knjige, ni pozorišta,

ko učeni.

Kažeš li nekad, iznenada,

u dobrom društvu, još i sada,

na čijoj strani si?

O, da l se sećaš kako smo išli,

sve ulice noću obišli

po kiši?

Sećaš li se, noćne su nam tice

i lopovi, i bludnice,

bili nevini.

Stid nas beše domova cvetnih,

zarekli smo se ostat nesretni,

bar ja i Ti.

U srcu čujem grižu miša,

a pada hladna, sitna kiša.

Gde si sad Ti?

...

Miloš Crnjanski

Pred raspećem

Hoću da živim životom čovjeka:

Hoću da ljubim, da trpim i stradam,

U svojoj vjeri da se dobru nadam

Štono će doći kô sveta rijeka

Da grijeh spere! Moju kletvu niko

Dočuti neće, bace li se na me;

Na ljudsku pakost ja sam davno svikô,

I znam da sunce ne boji se tame…

Proročkim glasom budiću iz groba:

Istinu mrtvu i slobodu roba

Što sputan sunca zavičajna žudi.

I krvlju svojom preliću sve pute

Idući tebi, i vjerujuć u te,

Uskrsli brate potištenih ljudi!

...
Aleksa Šantić