Ti si jedan
i ja sam jedna.
Ponekad, ko zlato vredna,
ko krin čedna.
A nekad, ništavna, bedna.
A ti si tamo,
gde nema bednih,
ubogih, jadnih.
Već samo vrednih.
Tamo gde nema žednih, nagih i gladnih.
Svi ćemo tamo jednoga dana,
tamo - iza sedmog neba,
da ponesemo - ništa nam ne treba!
Pred vrata suda kad stanemo
i na kolena ničice padnemo.
Pred slavom koja svuda blista,
Vredeti nam neće ni riznice blaga,
ni torovi stada!
Pred Svevišnjim,
koji pravdom i milošću diše,
pravedne ljubi a grešnima suze briše.
Neće biti bitno dali smo plave krvi
ni dali imamo kamenje drago,
dali smo najbolji i prvi?!
Za Rajske vrtove ne možemo dati
ni svo ovozemaljsko blago!
Pred Sudijom pravednim,
u onaj čas,
kada se oglasi - Anđeoskih truba,
strahotan glas!
Biće to kraj duši da za sebe
traži spas.
Pred Licem Boga,
isti će biti i veliki i mali.
Od Oka Njegovog,
niko se neće moći skriti.
Ni oni što su škrti bili,
ni oni što su ubogom
milostinju dali.
Isti.. i isposnici što postom isušiše telo,
što je usred pustinje sure,
skapavalo i velo.
Samo tople molitve njihove,
pred Boga će doći
i sva mitarstva lakoćom proći.
Isti će biti
i oni što paru na paru slažu,
što ih ima u velikom broju,
koji obmanjuju i lažu!
Među njima
naći će se i sveštenici
što svetu liturgiju poju.
Među njima,
naći ću se i ja, jednoga dana,
i moja duša pitaće se šta ima da da,
kada se završi ovozemaljska drama.
Ma i da smo darove ubogima davali,
i Nedeljom rano ustajali,
i noćima zarad bdenja ne spavali,
suzama jastuke kvasili,
svečarske slave slavili,
i priloge za hramove davali,
Bogu psalme pevali,
o Carstvu Nebeskom snevali,
ni to, ni mnogo više,
što smo radili, korisno i vredno,
spasiti nas neće.
Uz sve to spasće nas samo jedno.
Kad sve to jednoga dana
ko svoj prilog damo,
spasiti nas može,
Božja beskrajna Milost samo.
Anica Jakovljević
No comments:
Post a Comment